Arhitektonska enciklopedija Beograda

VASILJEVIĆ, SLOBODAN M. – MACUOKA

(Beograd, 1. 12. 1927 – Ženeva,  11. 12. 2003)

Potiče iz porodice Miodraga A. Vasiljevića, melografa i začetnika etnomuzikoloških istraživanja u našoj sredini. Osnovnu školu i Drugu mušku gimnaziju završio je u Beogradu, a na Arhitektonski fakultet u Beogradu upisao se kao brucoš prve posleratne generacije (,,Generacije A46”). Od rana vrstan crtač i vredan student, na studijama zadobija poverenje profesora M. Zlokovića te se ubrzo priključuje njegovom  timu na radu u Boki Kotorskoj. Uporedo se bavi produbljivanjem vlastitih saznanja u oblasti modularne koordinacije mera, kao i narodne i srednjovekovne arhitekture, i već u godini diplomiranja, 1952, drži predavanje ”Naši stari graditelji i njihova stvaralačka kultura”. Značajniju afirmaciju stiče preuredjenjem prizemlja Genčićeve kuće u novootvoreni Muzej Nikole Tesle, 1955. godine. Svedenom geometrijom aluminijumsko-staklenih lakih konstrukcija, kontrastiranjem tamnih i svetlih plafonskih i zidnih obloga, ostvaruje utisak prozračnosti i ozbiljnosti izložbenog prostora, organizovan u tri tematske celine povezane kružnim tokom. Znatiželjnog i prkosnog duha, gradjanskog odgoja, stran vladajućim kretanjima u mahom ideologizovanoj arhitekturi tog doba, odlučuje se da nastavi karijeru u inostranstvu. Radi u Parizu, pred kraj svoga boravka i u preduzeću za izradu nameštaja Knoll International, da bi se 1962. trajno nastanio u Ženevi. Dugi niz godina deluje kao projektant u ateljeima Žorža Brara i Valtenšpula, Žorža Adora i drugima. Tokom radnog veka bio je predsednik Udruženja arhitekata Republike i kantona Ženeve, jedno vreme profesor na Univerzitetu u Lozani te profesor po pozivu Univerziteta u Beogradu.

Aspekti nasledjenog urbanog sklopa Ženeve, bogata istorija njenih gradjevina i zaboravljenih prostora, kao otisaka kolektivnog pamćenja, ali i njihova sudbina u neminovnim preobražajima grada, koje izaziva demografski pritisak i proliferacija savremene arhitekture, osnovna su tema Vasiljevićevih istraživanja. Poslanstvo modernog graditelja sagledava kao pažljivo, analitičko odmeravanje demarkacione linije izmedju predmeta konzervacije i predmeta modifikacije, izmedju sećanja i amnezije, prezervacije i nužne mutacije gradjevinskih oblika i prostora. Studije, koje piše francuskim jezikom znatne originalnosti, objavljivane u časopisu Schweitzer Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises), dopunjuje crtežima izuzetne zanatske i tehničke preciznosti, no i poetske rečitosti. Ističući jednu glosu Luisa Kana da je crtež prvorazredno sredstvo mišljenja u arhitekturi, u svojoj projektantskoj praksi poima ga kao svedočanstvo delovanja vremena u prostoru, te kao memorijski predložak iz kojeg proizlaze arhitektonsko-urbanistička rešenja. Ta rešenja, koja iznosi sa pragmatičnom i realističkom ubedljivošću, po pravilu su ishod pomnog sagledavanja nekadašnjeg, postojećeg i nestajućeg gradskog tkiva, traganja za duhom mesta i njemu saobraznom idealnom proporcijom.

Dela:  uredjenje dela enterijera Genčićeve kuće u stalnu postavku Muzeja Nikole Tesle (1955. do 2007, kada je enterijer preuredjen); rešenje stalne postavke Muzeja PTT-a; (u timu) stambena grupacija višespratnica (sa vodoskokom) u predgradju Ženeve.

                                           S. Vasiljević-Macuoka, Dvanaest godina industrijske izgradnje (1958)

Bibl.: Les villes ont des priorités autre que d'être d'abord des monuments historiques, Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises), no 6, 1984; Transformation urbaine entre mémoire et amnésie. Instantanés d'un lieu en mouvemant – Longemalle, Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises), no 14, 1984; Transformations urbaines. Etudes sur les espaces publics de Genéve, Géneve; 1984; Les grands traceurs de plans, Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises), no 4, 1988, pp. 39-49; Cinquiemé façade. Pragmatisme raisonné – Etudes sur l'architecture genevoise du XIXe siécle, недат.; Zoom sur une forme qui a déforme la forme urbaine de la Rade, Ingenieur und Architekt (Ingénieurs et architectes suises), no 7, 1991, pp. I-VII.

© 2005 Slobodan Giša Bogunović

------------------------------------

BOGDANOVIĆ, BOGDAN 

(1922, Beograd – 2010, Beč)

 
Sin istoričara književnosti, književnog i pozorišnog kritičara Milana Bogdanovića. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a studije na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu počeo 1940, nastavio posle Drugog svetskog rata i završio 1950. godine. Zaposlivši se na matičnom fakultetu, redom napreduje u zvanju, isprva kao asistent (1953), a 1960.  kao docent na Katedri za urbanizam. U zvanju vanrednog profesora (1964) drži predmet Savremena arhitektura, posle profe­sora Nikole Dobrovića. Od 1971. do penzionisanja, kao redovni profesor Arhitekton­skog fakulteta, značajno podiže nivo arhitektonske nastave, bogateći je diciplinarnim ukrštanjima, a zapravo pozivom na otkrivanje suštinske polisemičnosti graditeljstva u komparativnom ambijentu pismenosti i književnosti, arheologije i antropologije, filosofske analitike ili istorije religije. U tom duhu i iz takve potrebe, koja se nije u potpunosti mogla ostvariti u univerzitetskoj sredini, kao svojevrsni magister sapientum et ludi osniva i vodi neformalnu školu arhitekture u Malom Popoviću kraj Ralje.

                       Svetilište u Kosovskoj Mitrovici

Ne samo kao arhitekt, urbanist i profesor, već i kao “proto-majstor”, književnik, teoretičar, esejist, vrstan crtač, a po pojedinim ocenama, i skulptor, potvrdio se kao svestrana stvaralačka ličnost u sredini nimalo zasićenoj opsežnim i višeputnim duhovnim poslanstvima na polju arhitekture. Nalazeći u ovoj umetnosti simbiotičko vezivo svojih stvaralačkih rasprostiranja i shvatajući je kao “veštinu građenja mudrosti” – čak i kao utešnu mudrost sve većeg broja “zaludgraditelja” – njen obuhvat svesno proširuje do tačaka povezivanja sa udaljenim oblastima poput heuristike, veštine spoznajnog pronicanja, simboličke gnoze ili graditeljske fantastike. Heuristička, odgonetalačka igra arhitekture, kako je razume, moguća je samo uz povratak i produbljivanje smisla ornamentalne kulture posle njenog dugovečnog izgnanstva iz arhitektonske teorije i prakse. Ornament, kao vekovni podsetnik na drevno jedinstvo plastičnih umetnosti i arhitekture, u autorovom umetničkom sistemu postaje jedan od važnijih nosilaca simboličkih i metafizičkih vrednosti, a funkcionalizam nešto poput “prirode” za metafizičara – tek polazište na putu daljeg transcendovanja /V. ORNAMENT III/. 

                              Nekropola u Prilepu 

Autorovu praktičnu graditeljsku sudbinu odredilo je njegovo hronološki prvo izvedeno delo – Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma na Sefardskom groblju u Beogradu (1952) i prethodna pobeda na pozivnom konkursu. Tom je prilikom, po vlastitom svedočenju, doživeo dvostepenu inicijaciju: prvi put je progovorio “krajnje neobičnim jezikom”, isprva bez reda i poznavanja njegovih pravih zakonitosti – jezikom graditeljskih znakova, simbola i linija, njihovog spajanja i razdvajanja, zaplitanja i rasplitanja.  Dalju inicijaciju doživeo je u susretu s gradilištem, majstorima i samim kamenom, unutar stvaralačkog polja u kom su čovek i materija “postavljeni u odnos razgovora, pregovaranja i nadmudrivanja”. Ishod ovog stvaralačkog “obreda” bila je dramaturški osmišljena tročlana kompozicija sa nisko oivičenom prilaznom stazom (ekspozicijom), pilonima nalik kapiji (zapletom), te menorom i grobnicom žrtava (kulminacijom), utemeljena u čvrstoj mikrourbanističkoj zamisli, a razigrana čitavim nizom arhitektonsko-oblikovnih, crtačkih i skulptoralnih rešenja. I sama kamena građa spomenika, prebirana iz nepreglednih brda graditeljskog šuta nizvodno od Pančevačkog mosta, odnosno iz ostataka razrušenog i bombardovanog Beograda, bila je predmet tanane crtačke analize i klesarske obrade.

I potonja autorova dela u oblasti memorijalne arhitekture određena su kreativnim putem ka znakovima “višeg reda”, te simboličkim nadilaženjem lokalnih i nacionalnih, pa čak i ovostranih značenja. Prigovor za “kosmopolitski” estetizam i jednostranost isključivo kosmološkog tumačenja otklanja međutim “proto-majstorska” veština oblikovanja u datom pejzažu i neprestano obraćanje prirodnim vrednostima konteksta. Bitnu slojevitost, a stoga i glavnu vrednost njegovog stvaralaštva čine široki otkloni od opšteg do pojedinačnog, od apstraktnog do konkretnog, od magijskih poruka do manuelnih veština stereotomije i klesanja, od anacionalnog do balkanski ili orijentalno tipičnog. Mogućnosti tumačenja brojnih nekropola i memorijala od Vukovara na severu do Prilepa na jugu, Labina na zapadu do Štipa na istoku, kreću se u otklonima od ezoterijskih pronicanja u pitagorejske tajne savršenih mernih odnosa preko aluzija na klasično nasleđe arhitekture do tematski konkretnih upućivanja na stradalništvo naroda u Drugom svetskom ratu. Neki od tih spomenika, premda jasnog, an­tifašističkog karaktera, srušeni su tokom i posle rata na prostorima bivše SFRJ, devedesetih godina prošlog veka. Od tada, antistädtischen Zerstörungswut, kako ga je imenovao –  taj “protivgradski” bes razaranja u poslednjem Balkanskom ratu – urbicid ili dokrajčivanje kulture grada, i najuopštenije, zev između snevanog Ekumenopolisa i patološkog panurbiuma koji stvara čovek današnjice – postaju neke od opsesivnih tema autorovih promišljanja.^[2] Sam specifikum i metaforu toga rata odrediće kao principijelnu urbofobiju sa elementima rituala – osvetničku mržnju poluinteligenata, polugrađana i “brđanskih vitezova” prema gradu i gradskoj civilizaciji uopšte.^[3] 

                              Memorijal u Knjaževcu (detalj)

Za svog aktivnog veka obavljao je dužnost predsednika Saveza arhitekata Jugoslavije (1964–68), prodekana (1964–66), dekana (1970–71) Arhitektonskog fakulteta, kao i gradonačelnika Beograda (1982– 86).  Dobitnik je brojnih nagrada i javnih priznanja, dve Oktobarske nagrade za spomen-kompleks u Sremskoj Mitrovici (1960) i za spomen-kompleks u Jasenovcu (1966), godišnje nagrade SAJ–a za “Slobodište” u Kruševcu (1964), kao i republičke nagrade lista “Borba” za spomen-groblje u Mostaru (1965). Ovenčan je i Sedmojulskom nagradom za životno delo (1976), Velikom nagradom za arhitekturu SAS-a, Piranezijevom nagradom (1989), prestižnom Herderovom nagradom (1997) za “građenje antifašističkih spomenika i simbolizam razdvajanja dobra i zla”, austrijskog Ehrenzeichen für Wissenschaft und Kunst (Krsta časti za nauku i umetnost, 2002) te Zlatne medalje grada Beča (2003). Za dopisnog člana SANU izabran je 1970, ali je 1981. istupio iz Akademije, premda ova lična odluka, shodno statutu koji čini nemogućim brisanje iz članstva, nije bila uvažena. ^[1] Od 1987. svoje delatno bavljenje politikom, zamenjuje hrabrom kritikom režimski indukovanog nacionalizma, zarana osetivši svu zloslutnost neostaljinističkog i ksenofobnog političkog obrasca, koji će ubrzo, ne razrešivši već rasekavši “mrtvouzice” krize, i dovesti do krvavog rata u drugoj Jugoslaviji. Tri godine kasnije, oduzeta mu je škola u Malom Popoviću i tom prilikom opustošena. Od 1993, i prelaska u Beč, do 2001, objavio je više knjiga na nemačkom govornom području, kao i u zemljama bivše Jugoslavije. Bio je član Ruske akademije arhitekture i graditeljskih nauka (1994), od 1998. Bavarske akademije lepih umetnosti, a od 2008. član Akademije arhitekture Srbije. Objavio je veći broj knjiga, stručnih napisa, eseja, novinskih članaka (“Književnost”, “Borba”, El País, Svenska Dagbladet, Die Zeit i dr). 

Glavna dela: Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu (1952); «Slobodište», simbolička nekropola u Kruševcu (1960); svetilište u Kosovskoj Mitrovici (1960-73); Par­tizanska nekropola u Prilepu (1961); spomen groblje u Mostaru (1965, teško oštećeno 1992); spomen-kompleks u Jasenovcu (1966, srušen 1995, obnovljen 2004) ratničko groblje u Štipu (1969-74); simbolič­na nekropola u Leskovcu (1971); Adonisov oltar u Labinu (1974); grupni kenotafi žrtava fašizma u Travniku i Beloj Crkvi (1971-75); svetilište u Vlasotincu (1973-75); memorijalni park Dudik u Vukovaru (1980, srušen 1991); spomen-park borbe i pobede u Čačku (1980); spomen-kompleks u Klisu kod Splita (1988, srušen 1995) i dr.^[4]

^[1]Grupa autora, Visokoškolska nastava arhitekture u Srbiji, 1846–1971, Beograd 1996, str. 149; Z. Manević, Bogdan Bogdanović, Beograd 1986; Encyclopaedia architecton­ica. Leksikon srpskih arhitekata 19. i 20. veka, Beograd 1999, str. 21; G. Gordić, Biografije, u: Srpska arhitetura 1900–1970, Beograd 1972, str. 130; B. Bogdanović, Glib i krv, Beograd 2001, str. 39–74, 221, 222; Ibid., Mrtvouzice. Mentalne zamke stal­jinizma, Zagreb 1988.

AZRIEL, VIKTOR DAVID

Potiče iz stare i imućne jevrejske trgovačke porodice sa Dorćola. Zabeleženo je da je njegov predak, Hajim Azriel, još 1836. bio vlasnik radnje na uglu Tadeuša Košćuškog i Solunske, spram tadašnje jevrejske sinagoge.  Osim imena, Azrielov otac Hajim nasledio je porodičnu tradiciju baveći se trgovinom žitarica na veliko. U neko doba bio je predsednik beogradske Jevrejske opštine.

Posle završene osnovne škole i gimnazije u Beogradu, mladi Viktor David Azriel odlazi u Beč gde izuča­va građevinsku struku. Na Tehničku visoku školu, znanu kako po dugoj obrazovnoj tradiciji, tako i po velikoj zas­tupljenosti studenata jevrejske veroispovesti, upisan je školske 1901/2. – smer Inženjerstvo. Još 1906. u Beogradu podnosi molbu i plan za prepravku kuće svoga oca u kojoj će docnije i sam stanovati, na uglu Zmaja od Noćaja broj 1 i Tadeuša Košćuskog, nekadašnjem Knez Mihailovom vencu broj 24.Tom prilikom prilaže i prepis rešenja Ministarstva građevina da mu se odobreva inženjerska praksa u Beogradu. Upravo po ovome rešenju zaključuje se da je to bio i njegov prvi posao u Beogradu, premda ne i na strani budući da je uslov za dobijanje dozvole bilo određeno praktično graditeljsko iskustvo.

Egzemplarno autorovo ostvarenje zahvaljujući kome je izborio i mesto pred­vodnika beogradskog secesionizma, ujedno i njegovo najznačajnije delo, predstavlja zgrada Robnog magazina u Ulici kralja Petra I broj 16 podignuta za bankara, narodnog poslanika i potonjeg zadužbinara Benciona Bulija. Kako je zdanje sazidano 1907. godine, a budući da se, kako pokazuje spisak studenata na Technische Hochschule u Beču, Azriel školuje do 1909/10, nacrt magazina pada još za vreme njegovih studija.

                                                      Robni magazin na reklami robne kuće "Bote i Erman"

To je i doba kada se njegovo ime vezuje i za preduzimaštvo, što potvrđuje i molba oca Hajima Građevinskom odboru Beograda za izgradnju dvorišne zgrade na njegovom imanju, za stolarsko-bravarsku radionicu, kako se izrazio, njegovog sina „preduzimača i arhitekte“ Viktora Azriela. Godine 1908. Azriel se takođe prihvata posla glavnog nadzornika i rukovodioca gradnje si­nagoge Bet Israel u Ulici cara Uroša broj 20. Autor ove zgrade, koja je srušena u nemačkom bombardovanju 1941, a projek­tovana u mavarskom stilu, karakterističnom za većinu jevrejskih bogomolja toga vremena, bio je arhitekt Milan Kapetanović. Nimalo zanemarljiv Azrielov doprinos ovoj građevini ogledao se u primeni armiranog betona za galerije sinagoge umesto do tada uobičajene drvene konstrukcije. No, upravo ova od Kapetanovića neodobrena izmena navela je D. Đurić-Zamolo na pretpostavku da su nesuglasice mogle biti i takve da zbog njih Azriel sasvim napusti rad u struci.

U odsustvu verodostojnih činjenica, nameću se i drugačije pretpostavke. I pored znalački obavljenih poslova, kao i Robnim magazinom potvrđenog raskošnog talenta, moguće je da inženjersko i preduzimačko poduzeće naprosto nije moglo dublje i duže zaokupiti Azrielov bogat a nemiran duh. Finansijski obezbeđen, on se posvećuje putovanjima i cionizmu. Po povratku iz Palestine, posle Pr­vog svetskog rata individuacioni preobražaj objavljuje promenom vlastitog imena, na­kratko se baveći putopisnom literaturom, a sporadično i unutrašnjom arhitekturom. U toj i takvoj disperziji interesovanja možda se i krije razlog što autorova kasnija dela kvalitetom odudaraju od njegove prve i jedine arhitektonske bravure – zgrade Robnog magazina. Autorovu signaturu nosi takođe i sačuvani plan za re­konstrukciju sopstvenog doma u Gospodar Jovanovoj broj 1 iz 1926, ali se on, kao uostalom i ostvareni projekat magacina u Solunskoj broj 2 (1922), ne odlikuje nijednim atributom njegovog najčuvenijeg dela. 

                                                                          Robni magazin

Ovo svakako, a ni izjava Momira Korunovića da se ne seća Azrielovih ar­hitektonskih projekata, ne predstavljaju dovoljan razlog koji bi za sada mogao pobiti u novije vreme sumnjom podrivenu činjenicu da je inženjer Viktor David Azriel odista pravi autor Robnog magazina. Zasigurno sa opravdanim razlogom, njegovo ime je ne samo ispisano iznad sačuvane fotografije projekta fasade Robnog magazina, već i isklesano pismenima na samom pročelju zgrade, u podnožju desnog mermernog pilastera. Uočene sličnosti metalne dekoracije Robnog magazina sa pojedinim crtežima u Entretien sur l’Architecture Viole le Dika, na šta je ukazao D. Radovanović, tiču se detalja, no ne dovode u pitanje autentičnost Azrielovog dela. Le Dikove ideje o eksponiranju konstruktivnih elemenata na fasadi, a verovatno i crteži koji u Raspravama ilustruju teorije o upotrebi modernih materijala (kao na primer onaj za kuću sa gvozdenom konstrukcijom i oplatom od fajansa), za Azriela su bez sumnje bile polazište nadahnuća, ali ne i podražavalački osnov sine qua non.  

Po beleženju autora rukopisa "Beogradski Jevreji i njihova zanimanja do Drugog svetskog rata", dr  Davida Tajtacaka, inženjer Viktor Azriel je streljan 1942. godine. 

Slobodan - Giša Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda, knj. I, Beograd 2005.